Alana u zemlji klikera

danas sam dugo šetala dunavskim kejom, po jakoj košavi, izvela sam sebe i sve te ljude -  moje, svačije, ničije, važne, nevažne, muške, ženske, realne, virtuelne, briljantne, brljive, dominantne, stidljive... sve te lukave, kukavne, ispravne, kvarne, sve te koji me dotiču, čak i neke koji me se i ne tiču, celu tu gužvu koja mi se komeša u glavi sam izvela u šetnju, jer sam se probudila u stanju da me svi, izuzimajući onu nekolicinu obuhvaćenu uskim prstenom porodične ljubavi – nerviraju!

tačnije - svi osim njega.

dakle, sve sam ih povela u šetnju, da nas košava do kostiju produva, da neke slobodno i oduva... a on je bio tu – da mene sačuva.  

i tako, šetajući i luftirajući nas, dumala sam o tome kako sam zaboravila redosled slaganja, verovatno zato što to odavno nisam morala da radim (tok je vodila inercija), a ponešto sam i namerno zaboravila u povremenim redefinisanjima... i mislila kako mora biti fino kad vladaš kakvom logičkom metodologijom, pobrojanim stavkama sa kućicama na kraju reda koje otkačiš parafom kako koju razrešiš, da bi tako, redom, u zbiru stigao do zgodno skockane pozitive. nečeg okruglog. pretpostavljam i parnog.

pa sam dodala i tu temu. parnosti. i kontala kako bih nešto bez klasično uparenog dvojstva, neki specifičan savez, podršku bez pritiskanja... al’ bih da to ipak bude upakovano u vrstu ekskluzivnog paketa, u dogovor da smo u posebnom statusu jedno drugom, sve sa neonskom reklamom koja o tome obaveštava sve(t).:p izvodljivost? prvi komšiluk nemogućeg...  

naravno da je tok misli porinuo i u krajeve nekih prošlih veza. zapravo, još više u početke, u vreme kad su se zaukavale, a ja ljudima verovala na reč (uz ono malo gledanja sopstvenim, za zaljubljenost karakteristično slepim očima). pa mi tu zavrištali neki kontrasti. recimo to da je bivalo da neko izdaleka celim svojim bićem emituje svojevrsnu distancu, nadrkanost čak, a ispadne da od njega nikad ni za koga nisam čula ružan komentar, uvek je bilo razumevanja, uvek neki duboko ljudski amortizer koji sprečava njegove misli da se u bilo čije tkivo zakucaju kao pikado strelice u centar mete. a bivalo i potpuno suprotno - da neko svakodnevno oštri te pikado strelice i s nasladom ih baca u srca ljudi iz okruženja, čak i onih koje je voleo, iako cela njegova spoljašnjost zrači uglađenošću, a lični socijalni prospekt koji deli svima što još nisu stigli da ga upoznaju – napisan je u rimama...

produvala me košava. ponešto mi se možda i reklo. samo... nemam još pojma šta ću s tim.

i šta ću s njim.

;)))

p.s. slika današnjeg dana ne bi bila kompletna bez galebova. o njima nisam razmišljala. u njima sam samo uživala. lekovito.

:)

---

---

---

Slike su fantastične...

Vidim da si bila sajdžija.. Rastavljanje pa opet sastavljanje i tako u krug..
Nije to loše... S tim, što ti posle umeš da to pretočiš u reči...
A to je onako tricky...

mahmah

Draga...koje fotke...dušu odmorih...;o)

treba više puta izaći na košavu... a ponekad i na neke strane vetrove :))))

>>> neurojazz - fala :)))
da, i navijanja bilo, i otkucavanja, i štoperice, i alarmiranja... i super ako sam uspela da ponešto od te vremensko-prostorne konfuzije pretočim u konkluzije. ;)
>>> TrenMira - i ja odmarala dušu na Dunavu, s njima, lepim, razlepršanim kliktavcima... blagodet ih imati tako blizu. :)))
>>> newborn - eeeeeh, videćemo šta će biti s tim stranim vetrovima... zaboravih na sitnicu da moram izvaditi pasoš, a na njega se čeka, a ako bih baš taj aranžman (bez aranžmana) trebalo bi što pre kupiti avio-karte, i rezervisati sobu, a za to mi treb broj pasoša... hmmmm... zašto li se sad osećam kao patak-Dača u onom crtiću s konzervom i otvaračem? :D))