Alana u zemlji klikera

volim da nemam plan.
volim kad ga imam.
volim kad zateknem tvoje papuče u sobi dok si daleko.
volim da se setim kako sam poslednjeg dana letovanja otplivala do udaljene plaže i izronila duguljaste školjke kakve nikad pre nisam videla i koje mi sad k’o olovke stoje u jednoj, dragusovom rukom oslikanoj, saksijici.
volim kad za ovih snežnih dana uveče pripremim mrvice koje ću ujutro prosuti po terasi i simsu uz francuski prozor.
volim kad pre polaska na posao čujem razgalamljene vrapce na gozbi nad tim mrvicama.
volim kad po povratku s posla u snegu na kroviću podno simsa ugledam mnoštvo zvezdastih tragova u snegu.
volim da udahnem noćni, minusni vazduh bez vetra.
volim kad mi se kosa nemesti mekano.
volim tvoje prste u toj mekoći.
volim da te podsećam gde stoji krema za tvoje ispucale ruke.
volim što ne moram da nosim rukavice.
volim kad kupim poklon koji liči na osobu kojoj će biti darovan.
volim da fotografišem labudove, anđele među pticama.
volim kad trogodišnji klinac nepomično i osmehnuto leži pola minuta u snegu dubokom pola metra ne bi li napravio savršen otisak anđela, a sekund kasnije ga pokvari bacivši se potrbuške u sneg uz mlataranje ruku i nogu, pa kad ga tata posavetuje da se udalji do netaknutog snega ako hoće da napravi novog, dobije: neeee, ja hoću da plivam... i pliva. kraul, bez greške.
volim Barnsove lucidnosti.
volim kad znam šta mi se sluša.
volim da umem.
umem da volim, nadam se.
:)