Alana u zemlji klikera

... probudim se u onom mom (ne)imenovanom krevetu, setim se da sam sanjala zmije, bilo ih je puno i odjednom, ali dosta malih, i sve sam iz zaobišla, nijednu nisam ni zgazila ni ubila, niti je neka mene ujela... kroz trobojnu zastavu moje spavaće države zavlači se sunce, uvlači mi se, zadovoljivo i slatko, dok na zidu skicira šaru prolaska kroz roletnu, crtež što liči na redove raspuštenih trotački... eto, čak i zidovi moje sobe govore – idemo dalje, nastavlja se...
... pa ja idem dalje, nastavljam se do velike sobe, nedelja je, sunce soli dan, ukusan je, prozor je privlačan, kafa je i dalje napitak taličan... a ipak, drveće je samo drveće, grane su naprosto stanjeni nastavci stabla, zaostali lisni suvarci samo zakasneli padači, nebo tek razmazana atmosfera... sve stvari, sva svojstva, celo moje okruženje – samo je to: okruženje. i ja svedena samo na sebe. na tišinu. shvatim da mi užasno nedostaje sinoćna vizura: da mi u glavi zv(e/u)či. da buči. da se miksuje. maksuje. komponuje. komprimuje. da se slaže. da me laže. da miluje. da mi diluje vrtoglavicu na vršku kašikice koju grejem na plamenu sopstvenih žudnji i ubrizgavam direktno u venski pogon ne bih li od ličnog ringišpila, onog starinskog s blentavim šarenim konjićima i šipkama izuvijanim u crveno-bele pletenice, napravila - rolerkoster...
... blesavo je kad se probudiš u drugom stanju. bezgrešno i nehotice, preko noći, u meni je (opet) začeto pogrešno č(u/e)do... i? gledaću film popodne, zamotana u ćebe i romor govora na nekom od vavilonskih jezika, bez titla, prepustiću se dremežu oko četiri i probuditi u zaplavljenom mraku, shvativši da me seče bol u stomaku... shvatiću da je intervencija gotova, a ja opet u prvom stanju jednine. one jednine u kojoj su sve stvari, sve pojave, i celo okruženje povezani sa mnom.

u stvari, upravo shvatam da sat otkucava pet popodne, a da si ti sedeo u sobičku kino-operatera i fol mi puštao film, a zapravo samo čekao da se probudim...
;)))